Odjeci tišine

I sanjaj... <3

31.08.2017.

What's happening to me

Ponekad se zapitam kad sam tačno postala ovakva. Vratim se u mislima nekoliko godina unazad kad sam jedva čekala svaku kafu s prijateljicama, svaki izlazak, kad je moje društvo bilo veliko. Danas, krug ljudi oko mene se znatno smanjio, zato što mi tako odgovara. Mrzi me piti kafe s najboljim prijateljicama, dane radije provodim uz knjige i serije, to mi nikad ne može dosaditi. Za razliku od ljudi... Iskreno, ne sviđa mi se što svakim danom postajem sve više asocijalna ali jednostavno se ne mogu natjerati na druženje s ljudima. Sve to me smara i kad izađem van jedva čekam da se vratim kući...

15.08.2017.

Dragi Đole...

Upoznao sam je na keju, u jednom kafiću koji ne radi više... U stvari, ne... U tom kafiću sam je samo sreo prvi put... Upoznao je nisam još uvijek?! Moj ljepuškasti drugar se tih dana šmeckao sa njom, i ja tu realno nisam imao šta da tražim. Sale je bio kao reklama za žilet. Puno pipkanja po licu i zadovoljnih osmjeha, a veoma malo teksta... Bio je prvi jun, i ne sjećam se zašto smo te godine tako rano išli na more, ali njemu se to učinilo kao sjajan povod da joj se obrati... - Mogla bi mi dati adresu... Da ti se javim jednom kartom... Stajao sam korak dalje, i istog časa poželio da odustanem od puta, shvativši da ćemo se mimoići sa letom. Ljeto se upravo gnjezdilo u njenoj kosi... - Bila sam i ja u Istri... Doduše zimi... A čula sam da je i septembar božanstven? Baš me zanima kad je najljepše? Sale je još prvog jutra kupio špil razglednica, marku zalijepio besprijekorno, firmopisački nacifrao Njeno ime i adresu, ali dalje od datuma nije išlo... - Smisli ti nešto ... Ti si dobar u tim stvarima... OK... Ništa lakše... “Saznao sam u koje doba godine je ovdje najljepše... U ono doba godine kad si ti tu...”

03.08.2017.

...

Al' marim ja...

31.07.2017.

:)

''Hajdemo negde gde nisi sam i nisam sama. Tamo na moru, gde talasi odnose sve naše probleme, a donose nova jutra. Tamo gde postoje velike plantaže kafe, jer ih voliš, a ja volim tebe. Hajdemo, Maks! Idemo tamo gde niko ne poznaje našu prošlost i niko nam ne sudi što se znamo. Idemo tamo gde će naš dom biti samo naš i gde ćemo se smejati toliko glasno da nas čuju i u ovoj zemlji gde smo sada. Otići ćemo i do Havaja, svratićemo do Atine, a onda ćemo zastati kod Pariza da i tamo ostavimo po koji san. Hajdemo, Maks! Ostvarićemo te snove ako dovoljno veruješ u njih, ne budi lenj! Deca su zrele osobe u odraslom telu. Čuvaćemo tamo jedno malo mače i ponekog psa.. Možda i još nešto...'' Maja Rančić

16.06.2017.

How I wish...

Jedna od onih noći kad mi baš ne ide. Kad bih željela nasloniti glavu na nečije rame i pričati o svemu što me tišti, svemu što mi ne da mira. Želim da me neko sluša, ali ne samo da sluša, slušati može svako. Želim da razumije. Želim zagrljaje. One zagrljaje koji lome kosti a onako usput i sve moje strahove, boli i nemire. Želim... a prokleto sam sama.

10.06.2017.

:)

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima. Ljepše mi je da zamišljam šta može biti unutra. Uvijek je tako sa zatvorenim stvarima. I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija, jer više nema smisla nijedna igra pogađanja. Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.

09.06.2017.

Gost_1111

Pitam se zašto mi često padne napamet gost_1111...

05.06.2017.

Odavno nisam tvoja za voljenje

Pošto si otišao, ualud bi bilo da se vraćaš. Ne posjeduješ više ovu obećanu zemlju, niso uzrok bujanja trešnjinog cvijeta u mojim venama. Ne možeš opet leći, ostvariti snove na mojoj travi, ne možeš da zahtijevaš da te još jednom dodirnu moje vlati. Otpuzi nazad u svoju rupu, izgnaniku. Ljubi prag koji nikada više nećeš preći, zapamti okvir vrata koja nećeš više otvarati. Ne spominji dom, ne spominji moje ime - mi nismo tu. Ne traži nebo na mojim grudima, ne igraj se maslačkom ispod mojih rebara. Ne možeš skloniti grane sa mog lica, ne pipaj lišće na mojim nogama; ja sam skinula cipele, ja ostajem, ti ideš. Udaraj danima, viči noćima, nećeš ukloniti bedem, nećeš srušiti tvrđavu. Arhitekto, to više nije tvoja građevina. Ne poznaješ ove odaje, nećeš se popeti na vrh kule, nećeš me naći obasjanu mjesečinom jer, nemaš prava gledati obrise ispod lagane haljine. Prestani, ne kradi moje poglede, nisu tvoji za čuvanje. Ne traži moje riječi, nisu tvoje za pamćenje. Nemoj me željeti, želja je varljiva. Pomislit ćeš da ćeš me ponovo imati. Pošto si otišao sve je uzalud... Rekao bi izlizano "volim te", a ja odavno nisam tvoja za voljenje.

19.05.2017.

...

Na kraju se sve svelo na jedno "đe si" u prolazu...

18.05.2017.

Noć i ja smo stara klapa

Ne sjetim te se često, stvarno ne sjetim. Prođu nekad dani a ne sjetim se kako si me prije godinu dana ljubio, grlio i na uho mi šaputao bisere. Odavno sam se pomirila s tim da mi nismo mogli uspjeti, da ja ne mogu biti dio tvog puta. Ili sam mogla biti, samo da smo se malo više potrudili? Ko će znati... Ne vrijedi, kasno je. Sjetim te se u ovim noćima kad mi na random počne pjevati Balašević onu našu pjesmu, ma znaš ti koju... Bježim od nje kao đavo od krsta ali stigne me s vremena na vrijeme. Jednostavno, postoje noći kad ne mogu pobjeći od uspomena. Postoje noći kad mi u glavi odzvanjaju neke tvoje riječi, tvoje prvo izgovoreno volim te, onda kad sam to najmanje očekivala. I slomim se... Raspadnem se u milion dijelova. Ali mogu si to priuštiti S vremena na vrijeme. Noć je prijatelj. Noć sluša. Noć razumije. Ne postavlja mnogo pitanja. Sutra, kad svane novi dan, sve će ponovo biti dobro. Nastavit ću svoj život, trčati s jednom mjesta na drugo, zaokupiti se gomilom nevažnih stvari. I eto ga, nećeš mi biti u mislima više. Neće ni boljeti... Neće više boljeti propuštena prlika, neće boljeti što si me tako lako pustio, što se nisi borio sa mnom, za nas. Ma ništa neće boljeti. Ali... Ovo će biti duga noć.


Stariji postovi

<< 08/2017 >>
nedponutosricetpetsub
0102030405
06070809101112
13141516171819
20212223242526
2728293031

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
857

Powered by Blogger.ba