Odjeci tišine

I sanjaj... <3

22.04.2017.

:)

''Celi život provedemo želeći da nešto dostignemo, sledeći snove, verujući da ćemo, kad to dobijemo, postati srećni... ali nije tako. Život je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lepo, produhovljeno je ono čemu težimo. Poslednja stanica je smrt. Ako ne znamo da budemo srećni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. Život je prepun blaga za kojim ljudi jure, to su sve one stvari za koje oni veruju da će im doneti sreću, a za koje se uglavnom ispostavi da su varke...I, ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudeo, čovek se zatekne samo s prazninom u rukama.''

02.04.2017.

Help!

Blogeri moji dragi, preporučite mi neku knjigu koja vas se baš dojmila i o kojoj ste razmišljali danima nakon što ste ju pročitali. Hvaaala! :)

31.03.2017.

A moglo je bolje

Upravo sam prekinula nešto divno. Ostavila sam momka koji me držao kao kap vode na dlanu, koji me voli i svakodnevno to pokazuje, kojem ništa nije teško zbog mene... Džaba je, ne umijem ja biti sretna. Nekad sam mislila da sreća bježi od mene, ali shvatih večeras da je baš suprotno. Ja njoj uporno okrećem leđa i onda mi nije jasno zašto se ona na kraju preda i digne ruke od mene. Bravo majmune, evo ti banana. Kanda ćeš sada biti sretnija? Ne znam šta mi se dešava, nadam se samo da dobri dani za mene tek dolaze, jer ako nije tako, u gadnom sam sosu. Mada, nisam sigurna koliko zaslužujem te dobre dane kad sam otjerala od sebe savršenog muškarca. Pitate me zašto? Koliko god smiješno zvučalo, nemam pojma. Provela sam 8 savršenih mjeseci s njim, prvi je muškarac koji mi je pokazao kako se ponaša muškarac koji voli svoju ženu. Sve prije njega su bile priče i neke moje zablude, svjetovi koje sam stvorila u svojoj glavi, a oni zapravo nisu ni postojali. Ali ipak sam ostavila muškarca s kojim sam stvorila toliko uspomena... Zvaničan razlog je bio taj što mi je rekao da bi ponekad želio popiti čašicu više s prijateljima, a ja sam strogo protiv toga, jer ja ne pijem... I uhvatila sam se toga dok se nismo posvađali na smrtno ime. Na kraju sam ga ostavila. A oboje znamo da se nešto više krije iza toga. Kad shvatam o čemu je riječ, možda mu i kažem.

30.03.2017.

Šta ako..

Šta ako me tog jutra poželiš tu sa desne strane, dok se odmaraš u tuđoj kosi i pitaš se zašto si me pustio tog proljeća? Šta ako tog jutra shvatiš da je svaki san o meni nedosanjan i poželiš da vodimo ljubav bez dodira i opijamo se mirisom naših tijela? Šta ako ti bude hladno i bude srijeda i budeš alergičan na ljude i komercijalu a mene ne bude na pragu u tvojoj izvrnutoj košulji sa pramenovima kose preko lica, šoljom toplog čaja u ruci i širokog osmijeha za tebe? Šta ako budeš sam zalivao crveni suton čašom jeftinog vina gledajući u prazan horizont? Šta ako kućica na drvetu bude dovršena i poželiš da se volimo u njoj tada, da mi čitaš poeziju i hraniš me medom i cimetom? šta ako mi konačno napišeš pjesmu i kreneš da tražiš odgovore i šta ako me nađeš i ugledaš istim očima, dok želiš svaki djelić moje kože dok sto duhova vrišti: "Lud sam za tobom, vrati se!" Ali ti jedan kaže: "Nemoj" šta ako mi uputiš tada stotinu lažnih osmijeha i šupljih pogleda i pomisliš da je možda i ovoga puta bolje da šutiš?

26.03.2017.

Otkači šlepove, nanišani jutro...

Vratio si se. Prilaziš mi samouvjerenim korakom, vjerovatno misleći da sam još uvijek ona naivna djevojčica, ludo zaljubljena u tebe, kakva sam bila prije godinu dana. Eh, kad bi samo znao koliko stvari se promijenilo od tog 30.maja kad je svako krenuo svojim putem, tražeći sreću na nekim drugim, vjerovatno lakšim putevima. Gdje sam ja sad? A gdje si ti? Za svoj život trenutno, mogu reći da je sasvim dobar. Nemam se na šta žaliti sve i kad bih htjela. Prilaziš mi i pitaš me jesam li sretna. Jesam, dragi moj sanjaru, sretna sam, ako je to ono što si želio da saznaš? Nisam više ona djevojčica s glavom u oblacima, kakva sam nekad bila. Povremeno si dopustim da odlutam u neka druga prostranstva koja kreira moja mašta, ali to je sve. Sjećaš se da smo nekad u tim prostranstvima mašte živjeli i smišljali neki život za nas? Ali, onda se javila stvarnost sjetna k'o violina. Bolje i nije moglo. Pitaš me postoji li način da se iskupiš, da sad shvataš šta si imao pored sebe i da se često sjetiš onog dana na Vilsu, 20. i nekog aprila. Taj dan nam ni nebo nije bilo granica. Taj dan sam provela u tvom zagrljaju i molila Boga da polomi sve kazaljke ovog svijeta... Prilaziš mi, osjetim laganu nervozu u stomaku, poput one kad si me prvi put poljubio. Naginješ se prema meni, spuštaš glavu i... U tom trenu začujem alarm, budim se i cijeli dan mi je taj san na umu...

19.03.2017.

:)

"Molio sam svemir za čudo još od septembra. Preklinjao sam da ne osećam više ruke u svojima, na vratu, u kosi. Krivio sam Balaševića i nekolicinu rok bendova za mnogo toga što mi se desilo u životu, jer ništa nije bilo kao u stihu. Svega sam se odricao. Svega što sam tako žarko onomad želeo. Mnogo sam krivio Kapora, zbog onih reči o tome šta ostaje posle ljubavi. Kako je mogao reći da na kraju ne ostaje ništa?"

28.02.2017.

Here we go again...

Zaista sam bila naivna misleći da smo pravi. To vidim sad, godinu dana kasnije. Nakon toliko prolivenih suza, popijenih tableta za smirenje i ko zna koliko besanih noći, shvatih da sve ima svoj rok trajanja. Zašto bi drugačije bilo s ljudima? Ali vidiš... Ponovo sam napravila blog da bih ti pisala. Barem ovdje. Iako sam izliječena, možda ne sasvim, ali takve rane ne zacjeljuju lako. Pisat ću. Neka ovaj blog bude posveta tebi. Pisat ću u ime aorista naše ljubavi i davnoprošlog vremena, kad ni nebo nije bilo granica.


<< 04/2017 >>
nedponutosricetpetsub
01
02030405060708
09101112131415
16171819202122
23242526272829
30

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
261

Powered by Blogger.ba